Свети Симеон Мироточиви
Стефан Немања (рођен око 1113, умро 13.02.1199.) је био велики жупан Рашке, родоначелник владарске династије Немањића и творац моћне српске државе у средњем веку. Сматра се једним од најзначајнијих српских владара и, заједно са сином Савом, једним од утемељивача Српске православне цркве, која га слави као светог Симеона Мироточивог. Доба његове владавине представља преломни период у историји и култури Срба.
Као најмлађи син властелина Завиде, збацио је између 1166. и 1168. године свог најстаријег брата Тихомира и врховну власт Византије. Након пропасти антивизантијске коалиције, у којој је учествовао, 1172. године Немања се предао византијском цару Манојлу Комнину (1143-1180) и признао га за свог суверена. После његове смрти 1180. године, започео је нападе на византијску територију и завршио ширење своје власти на све околне српске области (Косово, Зета, Травунија, Захумље и Неретвљанска област), осим Босне. Његова експанзија је окончана поразом на Морави 1190. године, након чега је Рашка поново постала византијски вазал, али је Немањи признат већи део дотадашњих освајања.
На унутрашњем плану, окренуо се учвршћивању власти у земљи. Сазвао је сабор против богумила у Рашкој, након чега се, уз помоћ војске, сурово обрачунао са следбеницима овог учења, које је сматрано јеретичким. На међународном плану је улазио у велике савезе против Византије, шаљући своје посланике чак у Нирнберг на преговоре са светим римским царем Фридрихом Барбаросом (1155-1190), али је био и одан вазал Манојлу Комнину, шаљући му помоћне војне одреде који су учествовали и у бици код Мириокефалона 1176. године.
Његову владавину карактерише почетак подизања монументалних владарских задужбина, као и појава аутентичног српског стила у сакралној архитектури, познатог као Рашки стил, за чији почетак се узима његово подизање манастира Ђурђеви Ступови. Поред њега, Немања је подигао и обновио читав низ цркава и манастира, међу којима треба истаћи манастире: Студеницу (коју је подигао себи као маузолеј) и Хиландар, који је обновио из темеља са сином Савом 1198. године.
Повукао се са власти и замонашио на сабору 1196. године, а за свог наследника је одредио средњег сина Стефана Првовенчаног (велики жупан 1196-1217, краљ 1217-1228), у договору са византијским царем Исаком ИИ (1185-1195, 1203-1204), чијом ћерком Евдокијом је Стефан био ожењен. Преминуо је као монах Симеон у манастиру Хиландар, а његове мошти су 1208. године пренете у манастир Студеницу, у коме се и данас налазе. Према хршићанском предању, у тренутку његове смрти просторију је обасјала свјетлост. Слиједеће године га је Светогорски сабор канонизовао као светог Симеона Мироточивог, јер су његове мошти точие миро.
Православна црква га прославља 26. фебруара по грегоријанском, односно 13. фебруара по јулијанском календару.
